Nije mi jasno zasto bi to neko radio iz hira?

Moje dete ima prijateljicu iz susednog razreda koja sa svojih 10 godina zeli da promeni pol. Zasad se oblaci kao decak i naravno šiša se kao musko. Nije bas prihvacena ni kod devojcica, a ni kod decaka.
Odlazi na razgovor redovno kod psihologa kako bi bolje prosla kroz fazu prihvatanja u drustvu.
Inace ko je prvi put vidi rekao bi da je decak, posto je znam od malih nogu znam kako je izgledala dok je "bila devojcica".

Svašta

Citat:

Prva osoba sa zvanično neodređenim polom Tanjug | 15. 03. 2010. - 17:16h | Komentara: 0 U Australiji je po prvi put u svetu priznato pravo jednoj osoba da njen pol bude zvanično označen kao "neodređen", tj. da ta osoba ne bude prepoznata ni kao muško, ni kao žensko. Australijske vlasti su prošle nedelje izdale izvesnom/oj Nori Mej Velbi (4 iz Sidneja, izvod iz matične knjige rođenih u kome u rubrici pol piše "neodređen". Nori je rođen/a kao muško u Pejsliju u Velikoj Britaniji, a u 28. godini života se podvrgao/la operaciji promene pola i započeo/la hormonsku terapiju. Pošto se život kao žena pokazao teškim, Nori je obustavio/la hormonsku terapiju i odlučio/la da postane "neutralna". U januaru su lekari objavili da nisu u mogućnosti da utvrde Norin pol, jer on/ona nema hormonski sistem koji je tipičan za muškarce, odnosno žene. "Koncepcije muškarca i žene mi ne dogovaraju. Zato je najjednostavnije rešenje da nemam seksualno određenje", kaže zadovoljno Nori.

ovo je samo dokaz ljudske gluposti želi nešto a nezna šta, a mi moroni trošimo vreme i energiju na budale, umesto da se bavimo nečim konkretnim umetnošću na primer, ovako mi ovde mlatimo praznu slamu a grand i saša popadić mlate pare

Ne iznenađuje me da ima osoba koje ne umeju polno da se opredele, ima raznih nemoći, ali osim nemoći tih ljudi, vrlo mi je očigledna i nemoć nekih drugih, da ne generalizuju, i da shvate da je svaki pojedinac priča za sebe. Takođe da se najpre bar malo edukuju pre nego što počnu da se bave vrlo složenom medicinskom temom.

Koliko je glupo mišljenje da neko bez adekvatnog obrazovanja može da shvati i da se bavi pitanjem suprotnopolnog psihičkog identiteta, i rešavanjem tog problema promenom pola?

Postoje mnoge osobe koje se od prvih saznanja o sebi osećaju u potpunosti da svojom psihom pripadaju suprotnom polu, iako su svesni svog genitalnog pola. U uzrastu od 10, 11 godina u potpunosti na svesnom nivou postaje im jasno, zbog stepena zrelosti koje dostignu, da su zarobljeni u svom telu, da im je neophodna što hitnija promena pola. Ako im se tada ne pomogne uvođenjem hormonske terapije, u skladu sa pubertetom suprotnog pola, trpe biološki pubertet, koji doživljavaju kao brutalno silovanje, razaranje svog tela.

Suvišno je govoriti o posledicama po psihu i telo, činjenica je da neke osobe ne mogu da podnesu ovo "trajno silovanje, razaranje" kako to doživljavaju, i beže u samoubistvo. Jednostavno ne mogu da dočekaju 18 godina što je sramna donja granica u našoj zemlji za promenu pola.

Gadi mi se činjenica, da mnogi ljudi koji odlučuju o medicinskoj pomoći transseksualnim osobama, više vrednuju reproduktivnu moć tih ljudi, nego njihov goli život.

U ime želje za očuvanjem reproduktivne moći, žrtvuju živote tinejdžera transseksualaca, uskraćujući im najbitniju hormonsku terapiju i hirušku operaciju do 18. godine. Povraća mi se od toga.

U našoj zemlji svako kome bilo kakva glupost padne na pamet, lupeta na sva zvona o promeni pola. Glas lica koja su promenila pol, najređe se čuje.

Ja sam promenila pol. To mi je urađeno, nakon što mi lekari godinama, od moje 15. godine kada sam ih potpuno izmrcvarena molila za pomoć, nisu hteli da pomognu, jer sam bila maloletna. Potpuno slučajno sam preživela tu torturu, to silovanje mog tela biološkim pubertetom, to razaranje mog jedinog tela, to medicinsko zapostavljanje. Sasvim slučajno sam preživela te mučne godine.

Kao što rekoh, od 11. godine sam postala potpuno svesna svog psihičkog pripadanja ženskom polu. Ono dakle je postojalo oduvek, jedino je svest i bolje rečeno suočavanje sa time u 11. godini postalo, zbog moje lične zrelosti, meni sasvim jasno, i postalo mi je u potpunosti jasno kakav problem imam. Naravno nije mi padalo na pamet da bilo kome to kažem, jednostavno nisam imala snage, to je godinama tako trajalo sve do moje 15. godine. Bile su to rane 90e godine prošlog veka, i o ovoj temi se mnogo manje govorilo. Zapravo, već sa 11 godina, kad sam postala svesna težine svog problema, i kad sam osetila najsnažniju potrebu da mi se pomaže najpre hormonskom terapijom, onda potpunom promenom pola, oprostila sam se od života. Bila sam ubeđena da tako veliki problem niko neće razumeti, da niko neće biti spreman da mi pomogne. U suštini, nisam se prevarila, niko ni nije bio spreman da mi pomogne onako kako je meni bilo neophodno-promenom pola. Živela sam od danas do sutra, sa ubeđenjem da ću prekratiti sebi muke zbog činjenice da umesto da mi se telo razvija u telo devojke, što sam naravno svojom psihom, dušom i bila, ono je bilo razarano biološkim pubertetom.
Sa 15 godina, sve je kipelo suviše dugo. Dečaci u koje sam se zaljubljivala nisu me ni primećivali, moje telo je već bilo uništeno, sve je bilo propalo. Godinama se nisam družila ni sa kim zbog teške muke u kojoj sam bila. Mislila sam da prekratim sve to, i napisala pismo svojim roditeljima, koje sam mislila da će biti oproštajno pismo.
Nisam uradila kako sam isplanirala, da odem da to uradim, ostala sam kod kuće... Kad su došli moji roditelji sa posla i videli da nisam u školi, i pitali me zašto, pokazala sam im pismo, to je bilo neopisivo užasan trenutak za mene, najgori...

Dakle tada, kad sam imala 15 godina, išla sam kod psihijatara, među njima kod nadležnog za ovo pitanje, koji međutim nije bio spreman da mi pomogne time što bi me uputio kod endokrinologa na uvođenje hormonske terapije ženskog pola. Moj užas se nastavio i trajao još godinama, sve do punoletstva. Ne želim nikome da na trenutak oseti tu strahotu koju sam tada, zbog uskraćene pomoći, tolike godine trpela i osećala. Kada se plašiš puta i automobila u pokretu, jer te neka sila vuče da se baciš...

Potpuno slučajno preživela sam to zlo, uništavanje, mrcvarenje. Sa 18 godina uveli su mi hormonsku terapiju, sa 19 sam imala hirušku operaciju promene pola. U opštem stanju u kom sam bila, nikada ne bih mogla sama to da finansiram. Zahvalna sam svojoj porodici što su mi finansijski pomogli oko toga, jer bez finansijske pomoći ne bih imala šansu da to uradim, da se izborim za svoj polni identitet, za svoj lični integritet, za svoj život.

Danas, mnogo godina posle, ja sam srećna žena. Naravno bilo bi mnogo bolje da mi je pravovremeno pružena hormonska terapija, sa 11 godina, ali eto, nekim ljudima je borba za moju reproduktivnu moć važnija od mog golog života, na čemu se zahvaljujem.

Za svaku pohvalu je činjenica da će sada Fond plaćati koliko mi je poznato 65% od troškova hiruške operacije, 35% plaća pacijent. To je s obzirom na ekonomsku situaciju poštena pomoć društva licima kojima je neophodna promena pola.


Eto toliko od mene za početak, rekla sam ono najvažnije, pri čemu mi je bilo jako mučno da se prisećam nekih delova iz svog života. Žalosno je međutim što osobe poput mene nemaju priliku da u javnosti, u anonimnoj formi radi zaštite identiteta, pričaju o svom životu, kako bi javnost imala priliku da stekne predstavu o promeni pola.