Све делује празно и тихо – нема људи, нема редова, нема мимохода, нема букета цвећа, нема студената, ни колона ђака са разредним старешинама
Ниш је град Миланског едикта, летњиковац римског императора Константина, епицентар хришћанства и место моје младости. Далеке 1968. године, први пут сам, као голобради средњошколац, згазио на турску калдрму нишке касабе, с теглом младог кајмака, слатком од дуња и комадом сланине у коферу, ако ме заболе крајници да је ставим на гушу. Јуна исте године на Београдском универзитету букнуо је ослобођени револуцинарни пламен студентског протеста. После четврт века комунистичке диктатуре, са специфичним особеностима титоизма, тешко да је Србија разумела и могла да зна шта се заправо догађало у главном граду социјалистичке Југославије. Ипак, све је указивало да смо на прагу новог доба. Све сем слободе која нам је и даље сервирана на кашичицу.
Убрзо затим, тог лета ’68, друг Тито је на опште изненађење дао подршку студентима. Планетарна љубав великог маршала са свим народима који су живели у братству и јединству – или у дотакнутом вековном сну свих јужних Словена – била је задата константа. Ватра љубави између друга Тита и младих који су му за сваки рођендан приређивали величанствене слетове – те ’68. доживела је нову кулминацију. Сви су били загледани у Брионе. Својим генијалним, слободарским и визиoнарским умом, студенте је разумео само и једино друг Тито. Не бледи сећање како препланули император, са томпусом којег је добио на поклон од Фидела – прима вође студентских протеста и јавно им даје подршку.
„Ко зна одакле је дошао овај ништак. Он није ни Хрват – толике године су прошле а видиш да још не уме да говори српски”, вртео је главом и шапутао ми је тајновито мој деда Мирко. Увек сам снажно и запенушено бранио друга Тита у свим разговорима с дедом. Једноумно клониран као и многе генерације пре моје, помињао сам све чему су нас научили у школи: офанзиве, Сутјеску, Неретву, вучјака Рекса који се бацио на друга Тита и својим телом га спасао о сигурне погибије... Није вредело. Деда Мирко се до своје смрти крстио, молио Богу, увек нешто неразумљиво шапутао и надао се да ће да сване дан када ће краљ Петар Карађорђевић Други да се врати у Србију. Те 1968. кад су студенти у Београду запосели универзитет и изашли на улице – он се радостан и узнемирен надао да ће тих дана краљ Петар Други из изгнанства да се врати у своју отаџбину. И сад, као да га видим како кришом и тајновито – згурен поред радија ,,тесла” са мачјим оком које светли у тмини гостинске собе, слуша ,,Глас Америке” и Гргу Златопера. Године 1970, касне јесени око Митровдана, када је ,,Глас Америке” јавио да је последњи југословенски монарх краљ Петар Други преминуо у болници америчког града Денвера – мој деда није хтео да верује у то што је чуо. Био је убеђен да је и та вест део подметнуте комунистичке пропаганде – и од тада је престао да слуша ,,Глас Америке”.
Ових дана наследник круне Карађорђевића краљ Петар Други, тихо и без превелике помпе, вратио се у своје краљевство и почива у капели свога дома у Београду, после 72 године изгнанства, што жив – што мртав. Сем нужне церемоније дочека на београдском аеродрому, заузети нечим другим, незаинтересовани и равнодушни Срби – прилично су млако и аморфно дочекали свог несрећног краља. Тешко је не запитати се: Хоћемо ли потпуно заборавити ко смо и шта смо? Хоћемо ли показати минимум учтивости и самопоштовања? Пре неколико дана отишао сам у капелу двора и у своје и деда Мирково име поклонио се се моштима краља Петра. Био сам веома тужан. Све делује празно и тихо – нема људи, нема редова, нема мимохода, нема букета цвећа, нема студената, ни колона ђака са разредним старешинама.
Нема потомака достојанствених, часних, усправних и поносних Срба који су гинули на Кумановском пољу, Брегалници, Кајмакчалану... са узвиком: За краља и отаџбину!
А само пре неколико месеци један осредњи певач из Сарајева, који се представља као Дино Мерлин, после дужег времена запевао је својим промуклим гласом у непланирано више пута препуној и до последњег места попуњеној београдској концертној арени. Далеко било да имам ма шта против.
У то време нисам био ни на Новом Београду а камоли на концерту, али се сећам заноса и енергије, борбе за карту више, егзалтације и еуфорије која је владала у целој српској престоници. Све је изгледало као да због нечег треба да се извињавамо. Више десетина хиљада Београђана је хрлило да види и поздрави увређеног Едина – аутора својеврсне музичке химне муслиманске војске у страшном грађанском рату у Босни. За сваку похвалу је што Београд с правом носи епитет ослобођене европске метрополе која се на мапи добрих намера препознаје као најгостопримљивији град у Европи, који свима шири своје руке, прашта и отвара срце. ,,Праштати морамо – али заборавити не смемо”, говорио је патријарх српски Павле.
Бојим се да се оглушујемо о светачку бистрину и аманет почивше Његове Светости. Страхујем да као народ увелико заборављамо и стрепим да смо – у времену које долази и сами осуђени на заборав.
Ovo je jedino sto mi se pozitivno dojmilo, a sto je Rados snimio, rekao, napisao...
Две трећине испитаника жели „јаког вођу”, 54 одсто сматра да би нацисти добили изборе ако би то закон дозволио
Дочек Адолфу Хитлеру пред дворцем Хофбург у Бечу
Седам и по деценија од такозваног аншлуса, односно припајања Аустрије Хитлеровом Трећем рајху, више од половине Аустријанаца не верује историји коју је Беч прогласио једином веродостојном верзијом и уврстио је као такву и у школске уџбенике. Иако је, према тој верзији, то био први освајачки поход нациста а Аустрија била прва жртва националсоцијализма, у анкети „Маркет-института” из Линца 53 одсто испитаника у Аустрији је изјавило да је „аншлус” 1938. године био могућ јер су га Аустријанци већински прижељкивали.
Резултати анкете били би својеврстан показатељ да су нове генерације у алпској републици спремне да се суоче са „црним поглављем” своје историје. Остали резултати исте анкете, међутим, упућују на другачије закључке будући да безмало две трећине данашњих Аустријанаца – 61 одсто – жели „јаког вођу” на челу државе који не би био зависан ни од воље бирача, нити упућен на законе које изгласава парламент.
У студији се наводи да је највише присталица „новог фирера” забележено међу упитаницима старијим од четрдесет година, у редовима чланова и симпатизера свих парламентарних странака, осим Зелених. Према анализи резултата истраживања, идеја „народног вође” једино је у редовима еколога наишла на негативну оцену.
Међу присталицама инаугурације „вође нације”, чак 54 одсто сматра да би нацисти или неонацисти, свеједно, добили изборе уколико би Закон о забрани нацистичке и неонацистичке агитације био укинут.
Оцењујући „резултате” нацистичке диктатуре у Немачкој и у Аустрији, 42 одсто упитаника је изјавило да је тадашња, пре свега економска и социјална, политика била прихватљива – са изузетком развоја наменске индустрије која је, посредно, водила ка избијању рата.
Испитивање, спроведено поводом 75. годишњице аншлуса, послужило је као повод аустријским аналитичарима, историчарима и политиколозима да упореде тадашње и садашње расположење у народу. При томе су дошли до забрињавајућег закључка да би евентуална идеја неког новог аншлуса била већински прихватљива.
„Основни разлог нове популарности опредељења за тоталитарну државу, сличног оном из 1938. године, јесте ’нојева политика’ која је деценијама вођена у Аустрији, када је о суочавању са немилом прошлошћу реч”, каже Антон Пелинка, професор политичких наука у Инзбруку и Будимпешти.
Слично професору Пелинки просуђује већина политичких аналитичара који истичу да је Аустрија пропустила прилику да у шест и по послератних деценија укаже да нацистичка злодела нису само „немачка ствар” и да, када је реч о Аустријанцима, нису само појединци били на страни Хитлера, већ већина становништва. Подсећања ради, Аустрија је – формално – окупирана између 11. и 13. марта 1938.
Адолф Хитлер је 11. марта 1938. у 20.45 издао наређење Осмој армији: „Ослободити Остмарк (нацистички назив за „немачку покрајину Аустрију”) и припојити Рајху”. Неколико сати касније, у 4.30 часова ујутро, 200.000 војника Вермахта прекорачило је немачко-аустријску границу, а Луфтвафе је са 200 авиона бомбардовала земљу – бацајући три стотине милиона летака, уместо бомби.
Историјски подаци о аустријском отпору окупатору постоје, а неефикасност бранилаца се правдала саботажом. Други подаци упућују на другачије стање ствари: Хитлерова војска само је формално умарширала у Аустрију, а власт нису преузели окупатори, већ аустријски нацисти под вођством Артура Сајса-Инкварта. Званично се говори о парламентарном пучу, пошто су „пучисти” Сајса-Инкварта претходно приморали владу и председника државе да поднесу оставке.
О недостатку озбиљнијег отпора окупатору сведочи податак да је Адолф Хитлер 12. марта, само неколико сати после почетка ратних операција, отвореним аутомобилом прешао мост преко реке Ин и уз звуке црквених звона ушао у родни град Браунау. Путовање је наставио у темпу свечаног дефилеа, од Браунауа до Линца, а уз магистрални пут су се Аустријанци распоредили у шпалире са обе стране друма, дуге по 125 километара...
Нова, нацистичка, влада Аустрије потписала је само дан касније споразум о поновном уврштавању Аустрије у оквире немачког рајха, а привремени канцелар Сајс-Инкварт и вршилац дужности председника постао је – легат Трећег рајха.
----------------------------------------------
Бечка филхармонија била блиска нацистичком режиму
Беч – Бечка филхармонија била је блиска нацистичком режиму, а њени музичари били су у великом броју чланови НСДАП-а, закључак је комисије историчара који су расветлили прошлост најпознатијег аустријског оркестра. Један од три члана комисије историчара Фриц Трумпи рекао је да је данас чувени новогодишњи концерт Бечке филхармоније смишљен под нацистичким режимом и да је служио за промоцију нацистичке пропаганде о жељеном имиџу по замисли Јозефа Гебелса.
М. Казимировић
објављено: 12.03.2013.
У ,,јавности” се води расправа да ли је Карлеушин концерт доживео фијаско или не, а Србљановићева је осетила потребу да се у ту расправу укључи
У току су протести уметничких удружења због мизерних средстава која је држава наменила ономе што се обично назива културом.
Усред гужве, медији су обавестили да се – преко „Твитера“, а како другачије – огласила драмска списатељица Биљана Србљановић.
И – шта је ,,витешкиња уметности и књижевности” имала да изјави о поменутом проблему?
Ништа. Екскандидаткиња за градоначелницу Београда бавила се концертом Јелене Карлеуше?! Наиме, у ,,јавности” се води расправа да ли је Карлеушин концерт доживео фијаско или не, а Србљановићева је осетила потребу да се у ту расправу укључи.
И каже: „Да гласа за Косово, носили би је на рукама, не би јој ни био потребан тај хеликоптер... То што ће Светлана Ражнатовић на истом месту да окупи више људи од ЈК слика је наше културне катастрофе. Исти музички жанр, а супротна идеологија... Да ЈК љуби Цецу у д... и пева ’вољеном премијеру’ била би српска Бијонсе...“
Е сад – за разлику од Србљановићеве, не сматрам себе музичким ауторитетом, али морам да приметим две ствари.
Прво – оцена да је „музички жанр“ Светлане Ражнатовић и Јелене Карлеуше „исти“, ако се ствар посматра „чисто културолошки“, а не стручно – можда и није далеко од истине. Али, чак и неко ко се баш и не разуме у музику – не само Цецину и Јецину него уопште – не може да не примети како Цеца пева много боље. Што – узевши у обзир како пева Јеца – и није тешко.
А као друго, пошто је већ поменула „идеологију“ и љубљење „у д...“ као факторе који утичу на „уметнички“ успех, поставља се једно незгодно питање.
Велика српска песникиња Милена Марковић, на пример, пише драме које, у најмању руку, нису рђавије од најбољих које је написала Србљановићева. А упркос томе, није француска „витешкиња“. Дакле: колико ли је тек ту идеологије и пољубаца било?! Но – уз извињење Милени Марковић, која се на овом месту нашла ни крива ни дужна – манимо се уметности, која с овом причом нема много везе.
Право питање гласи: зашто Биљану Србљановић не занима политичко укидање српске културе, а занима Карлеушин концерт? Да ли зато што је од средстава намењених српској култури узела оно што јој је било потребно и онда се оријентисала на стране изворе прихода? Па се, у предасима писања о Принциповом „злочину“ за страно позориште, као типична гастарбајтерка, опушта уз трачеве са естраде?
Будући да је Биљана Србљановић особа са „мисијом“, неће бити да је у питању само то. Да ли зато што је серкл комe припада у љубави са актуелним режимом, па неће да квари идилу? Има и тога. Али, то је, ипак, пре последица, него узрок. Коначно, ни остатак серкла ком припада Србљановићева није у романсу са режимом ступио тек тако, не дај боже непромишљено.
У ситуацији у којој је свођењем подршке на трагикомичне своте држава одлучила да српску културу укине, једино што ће од културе која није масовна на овим просторима добијати новац – биће „култура“ коју промовишу Биљана Србљановић и њено друштво. Која се финансира из „алтернативних“ извора. И коју зли језици карактеришу као „антисрпску“.
У томе је квака. И зато Биљана Србљановић нема разлога да се буни.
Још само да, заменивши Цецу Јецом, заведе ред на естради – и да је бог види.
Sva vremena su (GMT +2:00) Beograd, Kaliningrad, South Africa Idi na stranu : Prethodni1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9
Strana 9 od 9
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Stavovi koje izražavaju članovi foruma u svojim porukama su njihovi lični stavovi i ne predstavljaju zvanične stavove uredništva emisije "Ključ" i Nataše Miljković.
Svaki korisnik snosi punu moralnu i materijalnu odgovornost za sve poruke koje na forumu napiše. Urednici foruma odriču se odgovornosti za sadržaj tih poruka.
