"Kolevka modernog rasizma bila je Evropa 18. veka. Njene najvažnije kulturne tendencije imale su presudan uticaj na osnove rasističkog mišljenja. Bilo je to doba prosvetiteljstva tokom kojeg je intelektualna elita želela da umesto "starostavnog sujeverja" istakne vrednost razuma, kao i vrline koje su čoveku urođene. Prosvetiteljstvo je bilo revolucija estetskog i intelektualnog ukusa i konvencija. U središtu pažnje nalazila se odbojnost protiv hrišćanske vere. Hrišćanstvo je bilo sinonim za "prastaro sujeverje", a Volterov (Voltaire) povik: "Ecrasons l’infame" mnogi drugi pisci su ponavljali poput molitve. "Prosvećeni" su se okrenuli klasicima u kojima su pronalazili inspiraciju i podršku za svoju pobunu. Ali dok su oni oštrili svoj kritički um na grčkim i rimskim uzorima, za masu stanovništva hrišćanska vera se pokazala izuzetno vitalnom.
Osamnaesti vek bio je i doba religioznog žara i ponovnog buđenja religije. Uporedo sa prosvetiteljstvom, u 18. veku pijetizam je na evropskom kontinentu i u Engleskoj bio sveprisutan. Ti pokreti su isticali da je emotivni hrišćanski angažman i te kako potreban, a žudnju za istinskom zajednicom ispoljavali su putem pojmova bratska zajednica i "religija srca". Tenzija između prosvetiteljstva i hrišćanske vere koja se nalazila ispod površine bila je karakteristična za mnogo toga u onom veku u kojem je ponikao i u kojem je podstican moderni rasizam. Bez obzira na nesuglasice, obe struje su učestvovale u formiranju evropskog rasizma. Prosvetiteljstvo kao i pijetistička i moralizatorska atmosfera podjednako će utisnuti svoj pečat rasističkom mišljenju...
Razumevanje božjeg univerzuma za prosvećene je značilo da je čovek bitan element prirode, karika u neprekinutoj aristotelovskoj lestvici prirode scala naturae.
Od najstarijih vremena, jedinstvo čoveka, prirode i Boga definisano je kao hijerarhija koja se poput lestvica prostire sa neba na zemlju. Podela svih nebeskih i zemaljskih bića, anđela, zvezda, ljudi i životinja činila je kosmički poredak koji je sezao od najviših do najnižih stvorenja. Bio je to kompletan univerzum u kojem je čovek samo još trebalo da otkrije i razume redosled stepenika. U tu sliku je spadalo, kako je sredinom veka stalno isticao čuveni zoolog i botaničar Žorž Lui Leklerk de Bifon (Georges Louis Leclerc de Buffon) - da u prirodi nema pukotine. Stoga je čovek bio pozvan da razume odnos između stvorenja koja su u neprekinutom nizu bila uvrštena u kosmički poredak. Tada je jedan engleski pesnik, inspirisan ovom temom, zapisao:
(Božja) očinska ruka, zauvek vodi pokolenja do viših mesta Bivstva - od nemog bakalara koji na plaži traži vazduh do ljudi, anđela, pokojnika...
Moćni mit o scala naturae objašnjava zbog čega su naučnici bili toliko zaokupljeni pronalaženjem "nedostajuće karike" u Postanju, koja čoveka, pomoću neprekinutog niza stepenika života, povezuje sa životinjama. Tako se u 18. veku najviša životinja, kakvom se obično smatrao majmun, nalazila do najniže ljudske vrste, kakvim je obično smatran crnac. A ideja o nizu stepenika nije se napuštala čak ni kada se negiralo postojanje anđela i kada se Bog zamišljao imanentnim čoveku i prirodi. Sada je scala naturae počinjala i završavala se na Zemlji, a Bog nije bio delatan samo sa najvišeg stepenika, nego na svakom od njih. Čak i kada bi filozofi napadali hrišćanstvo, većina njih je i dalje verovala u božje proviđenje koje je uspostavljalo poredak i harmoniju.
Vera u kosmičko jedinstvo dovela je i do isticanja jedinstva u samom čoveku: jedinstva tela i duha. Za prosvećenog ovo je naravno značilo veličanje telesnog, kao i zemaljskih zadovoljstava i lepote. Ipak, ovo traganje za jedinstvom dovelo je i do uverenja da se "unutrašnji čovek" može dešifrovati preko svoje spoljašnje pojave - uverenje koje je na koban način podupiralo rasizam. Ono je preko pseudonauka fiziognomike i frenologije podsticalo prelazak sa nauke na estetiku.
Još dublje su bili ukorenjeni strahovi koji su proizišli iz traganja za jedinstvom i autoritetom. Svet prosvetiteljstva bio je svet bez iluzija u kojem je kritički razum promišljao naoko jasne i razumne zakone svemira. Lični Bog i njegovo skriveno delanje bili su potisnuti od strane nepromenljivih zakona razuma koje je čovek mogao da otkrije i klasifikuje. Neki filozofi su izjednačavali matematiku i mišljenje, dok su drugi književne laži suprotstavljali naučnim istinama. Volterova skeptična primedba da su se neki dali zavesti da ne priznaju nijednog drugog Boga osim nemerljivosti stvari, u tumačenju prosvetiteljskih materijalista pretvorila se u pohvalu. Kod takvog pogleda na svet postojala je tendencija da se sam čovek posmatra kao mehaničko Biće u podjednako obezličenom univerzumu. To nije bila namera filozofa. Oni su isticali kritički razum kako bi uspostavili dijalog među ljudima. Njihov svet je, međutim, delovao suviše trezveno i tuđe, a čovek je u njemu bio prepušten samom sebi, okružen unapred određenim zakonima razuma...
... Pijetizam je, preko ideje o zajednici i potaknut čežnjom za zajednicom, počeo da se bavi otadžbinom. Tako je vodeći pijetista Justus Mezer (Justus Moser) 1774. godine uskliknuo: "Ko ne voli svoju otadžbinu, koju vidi, kako onda može da voli nebeski Jerusalim, kojeg ne vidi?" Upravo je taj snažan emotivni impuls pijetizma stvorio potrebu za pojmljivim simbolima kako bi se uznemireni duh doveo u ravnotežu. Tako je unutrašnja otadžbina hrišćanina projektovana na narednu zajednicu.
Nipošto nije bilo dovoljno proklamovati da se otadžbina nalazi u čoveku: bili su potrebni mitovi i simboli da bi se ona ovaplotila i tako joj se pridala realnost. Krajem 18. veka, skoro u celoj Evropi su se pojavljivali simboli poput zastave, svetog plamena i nacionalne himne; trebalo je da budu otelotvorenje novih nacija. Za razliku od suvoparnih sistematizacija prosvetiteljstva, ovi nacionalni simboli naprosto su insistirali da se svet personalizuje unutar jednog romantičnog univerzuma. Verovalo se da priroda simbolizuje ljudska osećanja. Biljke i životinje su oličavale različite legende i mitove. Tako je nastao čitav svet mitova i simbola u kojem je trebalo da bude ukotvljeno rasističko mišljenje."
Iz knjige "Istorija rasizma u Evropi" ,Džordž L. Mos
          |
