- U Srbiji se na svakih 8 minuta dogadja porodicno nasilje. Od pocetka 2008. godine, cak 20 slucajeva nasilja u porodici zavrseno je smrtnim ishodom...
- Trecina od ukupnog broja ubistava u Srbiji dogadja se u porodicama...
- Cak 63,5% zrtava, uglavnom zena, nikada nikome nije se obratilo za pomoc iako su nasilje trpele godinama, pa i decenijama.


2005. godine donet je Porodicni zakon, koji prvi put uvodi zabranu prilaska zrtvi i iseljenje nasilnika iz stana. Vide li se rezultati?
Kako smo dosli do toga da zatvaramo i skrivamo zrtve porodicnog nasilja po sigurnim kucama, dok su nasilnici cesto slobodni i ne plase se nicega? Zar ne bi trebalo da je obrnuto?

Kako vi kao komsije, prijatelji, poznanici reagujete na nasilje u tudjoj porodici?

...nisam znao za ovu statistiku, i moram da priznam, za mene je ona poražavajuća...znači u svake tri sedmice imamo smrt kao posledicu porodičnog nasilja...e to je već alarmantno...potpuno raslojavanje porodice i pucanje po svim šavovima...

...moj stav je da je to prevashodno posledica ekonomske nemaštine, ali i drugih faktora, recimo niskog stepena obrazovanja (a samim tim ne prosvećenosti i ne kulture)...

...ne primenjivanje zakona na adekvatan način samo pogoršava stvar, ali moje mišljenje je i da njegova adekvatna primena, što bi značilo određenu vrstu represije, ne bi rešilo problem...nasilno ponašanje bi se samo sankcionisalo a mislim da samo sankcionisanje ne bi odvratilo potencijalne nasilnike...dakle, taj problem bi trebalo rešavati otklanjanjem uzroka, koji su kako sam naveo egzistencijalne i kulturne prirode...ne bi trebalo tražiti krivce u pojedincima (bilo muškarcima ili ženama), time se ništa ne rešava...sigurne kuće nisu ništa, to je samo stavljanje glave u pesak i problema pod tepih, a da ne govorim o tome koliko nasilnici imaju opušten pristup nekim sigurnim kućama...

...za početak, neka svako od nas sa prijateljem, poznanikom, rođakom itd. koji ima sklonosti ka ovom vidu rešavanja porodičnih problema popriča...ja jesam!...posle jednog razgovora rezulteti su nikakvi, ali posle pet, pomak je primetan...neki su izgubljeni slučajevi, i posle nekoliko pokušaja treba dići ruke i obavestiti nadležne...lično, imao sam dva takva primera i pokušaja, vrlo bliski rođaci, jedan mi je uspeo, drugi nije, a razlozi su bili upravo oni koje sam naveo u gornjem delu posta...

...šta je po mom mišljenju esencija problema?...ona nastaje još u detinjstvu...nije u pitanju nikakva frojdovska demagogija i ono "maltretirali ga kad je bio mali"...stvar je u startu banalna, a posle se pretvori u katastrofu...kao klinci, imate milion pitanja za starije, upoznajete svet u kojem živite, mnoge vam stvari nisu jasne, šta je ovo, šta je ono, kao sam ja uopšte dospeo ovde, bla-bla, truć-truć, itd...i na svako od pitanja umesto odgovora vi dobijete jedno veliko ništa, ili ono "kad porasteš i razmisliš, kaz'će ti se samo"...onda kada emocionalno niste sposobni da rešavate neke unutrašnje dileme i dođete do odgovora na neka pitanja egzistencijalne prirode, vi nailazite na zid ćutanja kod starijih (roditelja, rođaka itd.)...i tada naučite, naravno pogrešno, da ne razgovarate, da se problem rešava silom a ne komunikacijom...i to vas onda prati ceo život...koliko puta ste dobili batine za banalnu stvar a da vam pri tome nije dat odgovor na pitanje zašto? ...

...kao mala ilustracija za poslednji pasus,
http://www.rts.rs/page/stories.....D0%B5.html

ako mu se zena zarozala onda razumem zasto ide sa duplo mladjom devojkom, to znaci da covek lici na nesto i da je sposoban da joj pruzi
nesto vise od njenih vrsnjaka
eto, moze recimo i tako da se gleda na situaciju kada si ga srela na ulici
mozda se ti po defoultu stavljas na stranu njegove zene zato sto si i ti zena,
ili si sa njom popila jedno 5000 kafa pa ste postale jedno, sve sto je za nju
apsolut i hit, i za tebe je, ma koliko za njenog muza i druge glupo i shit,
na primer, samo kazem
izgleda da medalja ima tri strane, njenu, njegovu i nasu
ko ce ga znati gde je tu zlatna sredina
cek da stavim jedan smesak da se ne naljutis