e evo odlican tema i primer koliko smo kao drzava diplomatski i politicki mali i nebitni, kakva zauska ko kad drolju prvo naduvas pa isamaras i das joj winterfresh

na stranu francuz, to je tragedija,ali da je kojim slucajem tako stradao srbin sve bi boleo k. da li smo palili svece za nestale srbe sa kosmeta, za srpske zrtve na prostorima bivse sfrj, za one kojima su izvadjeni organi a lesevi spaljivani, a siptarski teroristi za 70 ubijenih srba samo sto godina-jedan francuz-240???

batali generalizaciju. ume da odvede gde ne treba.

ume i jednostranost

cak su odustali i od pisanja grafita u kojima se trazi oslobadjanje onih nesrecnika...

Generalizacija ili jednostranost, nebitno. Činjenica je da samo malo pomeranje ugla gledanja menja puno na horizontu i u našoj percepciji.
Kada bismo imali malo snage i pomislili da je bar jedan od tih dečaka recimo samo naš komšija koji nam se uljudno svako jutro javljao, koji se družio s našom decom, igrao fudbal, kada bismo se setili da ne umeju svi ljudi jednako da nađu sebi prijatelje, te da im dobro dođe skoro pa bilo kakvo društvo; kada bismo zamislili da je to možda počelo baš kao dečija ne previše pametna igra (koje mi, naravno, nikad nismo igrali; mi nikad nismo ratovali s decom iz susednih kvartova, nikad se nismo poveli za društvom, jel.), da li bismo mogli da nađemo i trunku samilosti u okorelim srcima koja vide samo svoj interes (Evropa nas, zaboga, neće ako ih ne kaznimo najstrašnije! Ili ako sebe još ne išibamo i ne obučemo haljinu od kostreti)? Verujem, retko ko bi i mogao.
I zato je prema mnogima potpuno u redu da se za smrt 70 (oprosti, Bože!) manje vrednih Srba dobije 100 godina. Ma šta je 70 Srba spram jednog pravog pravcatog francuskog navijača!
Za ovaj događaj dosta mojih prijatelja koji žive u Francuskoj nije ni čulo. Znate koji im je komenar bio? "Ma, navijač ko navijač". Otprilike kao da su svi takvi. Navijači u suštini i jesu neka niža bića, po mom mišljenju. Ne razumem da se neko toliko loži na svoj klub da ceo život njemu podredi. Ne razumem da će svoju decu ostaviti bez novca i užine tog dana, kako bi išao da divlja na stadionima. Pa ne razumem! Ne razumem, takođe ni potrebu da se neko brutalno premlati.
Ali, nismo svi dobili jednako vaspitanje, niti poneli jednake moralne vrednosti iz svojih kuća, valjda znamo. Sama pomisao na to kakve sam moralne vrednosti prenela na svoju decu, da li će ih se setiti u nekom odsudnom trenutku, ili će se povesti za društvom, baca me u duboka razmišljanja bez kraja. Da li bi ih stvarno trebalo surovo i maksimalno kazniti u tom slučaju?
Samo sam malo pomerila ugao gledanja, ništa više.

Možda bi javno pogubljenje ipak bilo najbolje rešenje?

uzimajuci u obzir da nisam pobornik smrtne kazne, ja bih pre sve njiih poslao na prinudni rad: zale se seljaci da nema ko malinu da bere, nedostaje rudara, pola sela u srbiji nema puteve...