Izuzetno lep dan a meni stao auto na sred Brankovog mosta. Srecom imao sam u gepeku kanticu benzina. Sipajuci benzin,okrenuo sam glavu na desnu stranu da ne bi udisao isparenja benzina. Sledio sam se . Na nekih desetak metara od mene ,stajala je devojka ,vidno potreshena i u suzama. pricala je sa nekim mob. telefonom. Spustio sam kanticu sa benzinom na asfalt i krenuo ka njoj .Nije me primetila ,ali sam primetio ,kada sam prishao da jeca , spushtene glave. Naravno ,stao sam izmedju nje i ograde mosta ,ako bi zelela da krene ka ogradi mosta. Tokom razgovora ,rekla mi je da razgovara sa majkom,da je pala na ispitu, nema uslov za sledecu godinu, i da je iz Sombora. Ime ,nije bitno, ni koji fakultet studira . Koliko sam bio uplashen samom situacijom,toliko sam bio i ljut, pa sam je izgrdio. Izuzetno si lepa devojka , ko ti daje za pravo da sebi uskratish lepu decu koja ce liciti na majku. Mogu zamisliti kako je bilo zeni njenoj mami ,ako je uopshte znala shta se deshava i gde sa nalazi u tom momentu njeno dete. Ostavio sam i auto i benzin i krenuo sa tod devojkom ka pocetku mosta u pravcu Zelenog venca. Sviraju vozaci ,psuju a meni sasvim sve jedno. Ja sam se raspricao i usput objasnio da je mogla samo malo da se okupa jer , sve vreme dole na obali dezuraju elitni policajci recne policije sa svojim brzim camcima.. Naravno da bi se povredila prilikom pada .Samo je cutala , ili klimala glavom, da bi na kraju video divan osmeh na njenom licu. Obaranje na ispitu je za nju najveci problem. Nije znala za veci. Cula se ponovo sa majkom, ali sada je razgovor bio jako lep. Samo sam cuo, kada je rekla,mama puno te ,volim. Gledao sam dok je odlazila Brankovom ulicom. Pokushao sam da zapalim cigaretu .Nisam mogao. Ruke su mi se tresle. Neznam dali od srece ili stresa. Po povratku kod auta, nekoliko minute stajao sam ,naslonjen na ogradu mosta i gledao u Savu . Desno u pristanishtu recne policije,gegao se gliser na talasima . Iza mojih ledja vozaci su arlaukali i psovali mi i ono za shta do tada nisam znao. Nisam se ljutio .Bio sam nasmejan i zadovoljan .

Tužna priča (njen deo) i srećan kraj. Ne znam da li je off ako napišem koju na ovo tvoje. Jedno dobro delo danas
Surova je stvarnost da u nekom trenutku života ne vidimo izlaz. Kao da smo u zatvorenoj prostoriji bez vrata i prozora, iz koje je jedino rešenje odlazak u smrt
Koliko vremena treba čoveku da shvati da je to ipak samo trenutak, koliko god mu se bezizlaznim sve tada činilo? Zašto nije bila jača pomisao na one koji ostaju od želje za odlaskom... Zašto drugim samoubicama neko nije naišao tako kao što si ti naišao toj devojci...

@nenadovic.sr, na ovo imas pravo biti ponosan!!

Bravo.

Tako malo dobrote je nekad potrebno i stvarno je tuzno sto neki ljudi toga nisu svesni.

Bravo nenadovicu

Nenadovicu, stvarno svaka cast! Koliko njih bi samo proslo i pomislilo "ma neka ludaca" Ili ne bi ni okrenuli glavu... Kako je strasno koliko ljudi mogu da budu slabi nekada. A za tako nesto dovoljan je samo trenutak slabosti i nemoci. Nekada nam se zaista ucini da nam se ceo svet srusio i da nema izlaza. To svima moze da se desi... Zato nikada ne smemo da osudjujemo ljude koji pokusaju tako nesto, lako je kada neko gleda sa strane... A eto, nekada je dovoljno samo par recenica sa potpunim strancem pa da taj trenutak nemoci prodje... Nenadovicu, stvarno trebas biti ponosan na sebe!