Ja sam stepski vuk
Bazar - 05.09.2008.
Novinar: Meri Bilić
Lepa i šarmantna Nataša Miljković, novinar Radio Televizije Srbije i autorka emisije "Ključ", u dogovoreno vreme već je sedela u bašti poslastičarnice u Takovskoj ulici, prelistavala dnevne novine i pijuckala flaširanu vodu. Ovih dana, dok se na malom ekranu vrte reprize njene autorske emisije, ona je već spremna za nove i unapred se raduje što će polovinom oktobra sa karakterističnim osmehom "Dobro veče, dragi gledaoci" izgovarati u novoj, sasvim izmenjenoj scenografiji.
Leto je provela delom u Šarm El Šejku kod bliske rođake koja tamo živi, delom na Zlatiboru. Početkom jeseni očekuje je zanimljivo krstarenje luksuznim brodom duž obala Kalifornije, koje će zabeležiti slikom i rečju i tako na najbolji način spojiti ljubav prema putovanjima i svoju profesiju.
Na sajtu Nataše Miljković pored podataka o biografiji, obrazovanju i karijeri, temama emisija i učesnicima u njoj, stoji crno na belom da joj ide na živce pitanje kad će da se uda.
U javnom životu, posebno među televizijskim ličnostima, ima mnogo žena koje još nisu u braku, ali vas baš često i otvoreno to pitaju. Kako to objašnjavate?
- Svakoj ženi starijoj od dvadesetpet godina to famozno pitanje postavljaju i roditelji, familija, kolege na poslu... Novinari postavljaju malo ublaženo pitanje koje onda glasi "da li razmišljate o osnivanju porodice" ili "da li vidite sebe u ulozi majke".
Ne verujete u instituciju braka ili...
- Imam pozitivno-ravodušan stav. Brak mi ne znači ništa, a zajednica sve. Ne bih imala ništa protiv toga da se nikada ne udam, ali bih bila vrlo nesrećna da nemam čoveka pored sebe. Moj strah nije od ljubavi, nego strepim od braka upravo zato što toliko slavim ljubav. Suviše je loših i nesrećnih brakova. Ekonomska računica kao razlog stvaranja porodice mi nije potrebna, jer sam kupila stan i sve kredite sama podigla i dovoljno se njima zarobila i bez braka.
Da li ste, barem u adolescentnom dobu, crtali svoju venčanicu ili dopisivali na papirićima pored svog imena prezime nekog dečka?
- Nikad ništa od toga. Čak se u detinjstvu nisam ni igrala sa lutkama. Verujem da se sve žene dele na one koje su gotovo oduvek pripremane za ulogu majke i one koje nisu pripremane, ali jednoga dana, kad rode dete, budu sasvim dobre majke. Ne mislim da su brak i majčinstvo primarni zadatak u životu, ali kad se bude desilo, vrlo rado ću to prihvatiti.
Čitave današnje generacije mladih ljudi razgovaraju mejlovima, preko fejsbuka ili SMS porukama. A u suštini su sami... Primećujete li to oko sebe?
- Mnogi sociolozi osuđuju ta moderna sredstva komunikacije, ali ja mislim da su to pomagala da idealizujemo svet jer svaki virtuelni kontakt golica maštu. A u realnom svetu sve iluzije vrlo brzo budu raspršene, nađemo mane i stvore se problemi. Istina je da ima mnogo ljudi u najboljim godinama koji su sami, bez partnera. Žene vole da misle da se muškarci plaše da im priđu, ali nije tako. Oni su samo sebični i samoorijentisani, to je njihov izbor. I taj "singl" model je sada u modi: muškarci veruju da su žene prolazne, čak i prezrene, ali ce doći vreme kada će se i oni skrasiti... To što su sami je njihov izbor, jer im tako odgovara, a oženiće se onda kad zaključe da im je došlo vreme za to. Žene su, jer im je tako lakše, izmislile onu besmislicu da se muškarci plaše lepih i uspešnih žena. Ma, kakav strah!
Ima li svrhe taktizirati u ljubavi?
- Biću sasvim otvorena: ja ne taktiziram u ljubavi, ali i te kako taktiziram dok se ne uverim da je to stvarno ljubav. Dok se upoznajemo i dok padaju maske, pazim da ne budem emotivno povređena. Uključujem radare i senzore koji će mi otkriti šta sam ja tom čoveku i dok nisam sigurna u njegova osećanja, moram da imam neko sklonište. Kad prođe taj period upoznavanja, onda više nema baš nikakvog taktiziranja.
Kakav muškarac ne može da prođe te vaše radare?
- Ne bih mogla samo s onim kojeg ne volim, a ne volim bahatost, lenjost i zlobu. Ne želim da imam čak ni poznanike sa tim osobinama, a kamoli prijatelje ili dečka. Moje drugarice su često imale listu poželjnih osobina za partnera, pa udaraju pluseve i minuseve, ali ja nemam te kriterijume, ni u glavi, ni na papiru. Ljubav se desi ili ne! Ne tražim da mi neko skida zvezde s neba, nisam romantik u tom smislu.
Kakvi ste kad Vas neko iznervira?
- Brzo me prođe i nerviram se samo kad sam kod kuće, na poslu veoma retko. To bude, kako su mi rekli, brzo i ubitačno. Što je najgore, nekad se istresam na pogrešnim ljudima koji nisu ništa krivi i posle im se vrlo iskreno izvinjavam.
U ranoj mladosti ste, po sopstvenom priznanju bili nesigurni. Kako se to prevazilazi i postaje neko ko se pojavljuje pred milionskim auditorijumom?
- Recept je da radimo stvari kojih se najviše plašimo, a ne da se zavlačimo u samoću i navikavamo na udoban kutak u kojem, zapravo, nema života. Poznajem mnoge ljude koji su imali slične probleme kao ja u nekim srednjoškolskim godinama, ali nisu imali snage da se suoče sa strahovima i nisu iskoristili ni talente, ni mladost. A život podrazumeva i da se sretneš sa bolom, i da te ljudi ne vole i da pročitaš u novinama nešto ružno o sebi... Ne bežim od lošeg jer i to treba prihvatiti.
Ipak, ne tako davno bili ste nekima trn u oku?
- Odmalena sam u ovom poslu i na vreme sam naučila da ne mogu svi da me vole i da su, čak, ovi koji me ne vole mnogo glasniji. Sa velikim mirom prihvatam i loše kritike i ogovaranja na poslu i oko njega... Loši ljudi u našim životima i loše stvari koje nam se događaju su veoma važne i najviše sam naučila na primeru zlobnih osobina oko sebe. Zahvaljujući njima tačno znam sta neću da budem, kakve ljude neću oko sebe i kako da one koje volim naučim da budu još bolji. Veći problem sa lošim kritikama ili tračevima imaju moji roditelji ili moj dečko, njih to zaista pogađa, jer me vole. Očvrsla sam od dolaska na RTS, tad sam bačena u vatru. U isto vreme se trudim da ne obraćam pažnju na pohvale za emisiju i tapšanje po leđima, jer većina, čim okrenem leđa, promeni priču... Sećam se da je u tabloidnim dnevnim novinama izašao jako loš tekst o meni. Tog dana, na sastanku kod Aleksandra Tijanića, on je primetio da sam uznemirena i rekao mi je: "U ovom poslu moraš da se navikneš da te vole i ne vole. Evo, na primer ja, kad me vole, ne znam šta da radim, a kad me ne vole, lakše mi je, odmah se borim"... Stav koji me vodi u ophođenju sa ljudima je pravičnost i ljubaznost. Dobrota rađa dobrotu i korektnost rađa korektnost.
Vi ste jedinica, a takvi se ili dobro osećaju sami sa sobom ili, naprotiv, imaju veliki strah od samoće...
- Po prirodi sam stepski vuk, individualac i kroz posao koji radim sam zavolela ljude. Vežbom sam postala zavisnik i od ljudi, ali nema ništa lepše nego biti sam u svojoj kući. Nije mi problem da putujem sama, da sedim u bioskopu, samo ne bih nikada otišla sama na ručak u restoran...
Koju biste svoju osobinu promenili da možete?
- Umem da se "zacrnim". Trudim se da budem optimista, ali sam sa godinama dobro upoznala svoje mračne trenutke, momente kad nisam prijatelj ni sebi, a pogotovo ne nekim drugim ljudima. Ti moji mračni trenuci su samo za mene i ni za koga više i ničim izazvani. To je neka zamišljenost, uplašenost, nedostatak energije. Potrebno je samo da me svi puste dok me ne prođe... Volela bih da to izlečim, ili da se naviknem da i u takvim trenucima imam nekog pored sebe.
Vaš dečko Srđan Timarov je glumac. Koliko je za razumevanje bitno da su ljudi iz različitih, ili naprotiv, istih profesija?
- Nema pravila. Ako su iz iste profesije to može da bude izvor sujete koja razara neku vezu. Opet, ako pripadaju udaljenim oblastima, to može da stvori nerazumevanje... Važnije je da budu slični ili puni razumevanja za međusobne razlike. A profesiju je lako promeniti. Ljubav mogu da unište sami ljubavnici, a ne okolnosti.
Da li ste ljubomorni?
- Ni najmanje. A mogu da podivljam na najmanji nagoveštaj da je moj partner ljubomoran. To ne mogu da podnesem. Sloboda mi ne treba kad znam da je imam, a potrebna mi je kao vazduh. Najlakši način da mi neko ubije ljubav je da pokuša da je ukalupi i priveže.
