Nasmejani žabac za mog sina
Glorija: 22. jul 2009.
Novinar: Zorica Zarić
Buduća mama, nasmejana Nataša Miljković, uživa u pažnji voljenih osoba, pre svega svog dragog, glumca Srđana Timarova, i iako je gotovo u devetom mesecu, još nije dogovorila dan i način porođaja.
- Moj doktor kaže da je još rano. A ja gotovo deveti mesec. Što se tiče načina, tu nemamo šta da se dogovaramo, biće onako kako doktor bude hteo. Neću se mnogo mešati u njegov posao.
Hoće li Srđan prisustvovati porođaju i šta mislite o tome da tata, osim mame, dočeka dete?
- Neće. Ali, ne mogu da garantujem da u naletu sumanutosti neće upasti u porodilište, da vidi je li gotovo.
Plašite li se svinjskog gripa?
- Lako je plašiti se bilo čega, sa trudnoćom ili bez nje. Dovoljno je da nam neko ubaci bubice, da nas spinuje strahovima i - eto panike. Ipak, trudim se da održim zdrav, oprezan razum. Mislim da ću se ja "izvući" od te pošasti, možda je trudnicama kojima je termin na zimu malo nezgodnija situacija, ali ko će ga znati? Čini mi se da su drugi još oprezniji od mene. Štede me poljubaca kad me vide, uz ono čuveno: "Hajde da se ne ljubimo, za svaki slučaj", tako da sam trenutno oslobođena većih rizika, ali i lišena izliva nežnosti.
Da li ste sujeverni?
- U normalnim okolnostima nisam. Ali, kad sve krene naopako, okrenem se nekim svojim amajlijama i ritualima. Nije to sujeverje, ali, recimo, u novčaniku imam figuricu svetog Ante koji me čuva i ispunjava mi želje, a u kući drvenu žabu koju mazimo da nam donese pare.
Opišite svoje trenutno stanje?
- Odbrojavanje. Cele godine udaram recke
na kraju svakog dana, na početku svake nedelje i meseca.
Ko vam je dao najbolji savet vezan za trudnoću?
- Moj doktor, a glasio je: "Odmarajte se i uživajte, uživajte".
Šta kažete kada počnu da vam "pametuju" kakva bi majka trebalo da budete?
- Niko meni ne pametuje. Samo imam osećaj da ljudi misle kako više nemam drugih tema za razgovor do trudnoće. A nisam taj tip. Zamori me ako duže od deset minuta pričam na tu temu, tako je i sa intervjuima. Dala sam tri intervjua gde je glavno pitanje bilo moj stomak, a čini mi se kao da sam dala trista tri. Pokušavam da sve kroz šta prolazim zadržim za sebe i Srđana, kao deo naše najlepše intime.
Sa koleginicom Oliverom Jovićević u maju ste osnovali "Balkan media tim", regionalnu školu novinarstva. Vi ste menadžer i predavač. Kako vam se čini ta vrsta posla?
- Zbog stanja u kome sam Olja je vodila školu. Lavovski je to izgurala, svaka joj čast. Neki polaznici su već dobili posao, ostali su na probnom radu u redakcijama. Kada sam ih videla pre neki dan, izgledali su mi zadovoljni i vrlo zahvalni Olji. Nije ih prevarila, dobili su ono po šta su došli. Znanje, praksu i zanimljiva poznanstva. Od mene su dobili samo dva predavanja, ali iskreno, nisam zadovoljna. Planirala sam da se više posvetim tom poslu, ali jedan drugi, malecki, "poslodavac" uzeo me pod svoje.
Da li vam se život promenio iz korena otkad imate Srđana, posebno, otkada ste u blagoslovenom stanju?
- Život se nije promenio, ali jesam ja.
Šta vam je trenutno najvažnije?
- Ne šta, već ko. A to ne moram da vam govorim.
Po čemu ćete pamtiti prvu trudnoću?
- Po čudnim snovima, ljubavi kod kuće, pažnji. Prvi put osećam ljubav nepoznatih ljudi. Imaju potrebu da mi kažu iskrenu, lepu reč na ulici. Na poslu su kolege mnogo pažljivije. A kada mi muškarci kažu da sam lepa, to prvi put ne krije nikakvu zadnju nameru. Moram priznati, to mi prija.
Jeste li se dogovorili na koga će da vam liči sin, i čijom profesijom biste voleli da se bavi?
- Da, sve smo isplanirali. I u koju će školu da ide, već smo mu našli devojku, ovih dana mu kupujemo stan, pošto smo mu poklon za punoletstvo već odabrali. Naravno da ne, zasad smo mu odabrali samo policu sa nasmejanim žapcem.
Kako podnosite ove vremenske promene?
- Vreme je dobar izgovor za sve neprilike. Kad je vruće - ubija, kad je kiša - pada pritisak. Tako i ja. Posle tridesete dobijamo pravo na tu čuvenu dijagnozu "vidiš kakvo je vreme". Ne volim na klimu da se vadim, ali, iskreno, sve češće to činim.
Poklanjate li više pažnje spoljašnjoj ili unutrašnjoj lepoti?
- Onoj koja mi zafali u datom trenutku. Nekada jedna, nekada druga. Nikada jedna bez druge.
Šta vam ovih dana pruža najveće zadovoljstvo?
- Čitanje. Gutam sve što mi dođe u ruke. Čitam kao da više nikada knjigu neću videti.
Imate li neku pasiju?
- Od toga bi mogla knjiga da se napiše. Povelika. Moje pasije su sezonske, a neke baš i nisu za novine.
Šta vam najbrže zaokupi pažnju?
- Zanimljiv čovek koga svi slušaju znatiželjno. Ljudi koji kao da su "pali s Marsa", to jest, oni koje život nije uspeo da izbezobliči, osivi. Ljudi koji se nečemu smeju. Ljudi, uopšte, ali i poneko štene, izgubljeno na ulici, uplašeno i gladno.
Koliko vremena provodite ispred televizora?
- Stalno je uključen, ali ga retko gledam. Više mi pravi društvo dok radim neke korisne stvari.
A pred ogledalom?
- Poslednjih dana ih čak izbegavam, ali to je nemoguće. Em ja ovolika, em njih onoliko, a nigde mesta da se sakrijem.
Kad poželite nešto ekstremno, šta vas najbrže odgovori od te ludosti?
- Trenutno mi je jedini ekstrem, ili ludost, pohovana palačinka ili nešto kraljevski kalorično. Odolevam, kao i kod svake ludosti. Krivi su hormoni, zato čekam da se smire.
Šta bi moralo da se dogodi pa da se nagi slikate za naslovnu, kao što je to učinila Demi Mur, kad je bila u drugom stanju?
- Možda bih se i slikala da Demi Mur to nikada nije učinila. Ovako, jedna je Demi, za takve slike moraš biti prvi, sve ostalo su neuspele kopije.
Igrate li igre na sreću?
- Ne verujem u novac koji ne zaradim. Nikada mi niko ništa nije poklonio, pa sumnjam da je moja sreća u lozovima i tiketima. Moja igra na sreću je posao koji radim. Igram, igram, a ponekad nešto i dobijem.
Imate li neostvarenih želja?
- Ko ih nema. Uglavnom se tiču putovanja, malih poslova, susreta sa nekim ljudima. Nema tu mesta za vile i čarobnjake, više za mene, da zasučem rukave i krenem da ih ispunjavam.
Kajate li se zbog nečega?
- Više ne.
Kome bezgranično verujete?
- Mojoj majci i Srđanu. Ako postoji bezgranično poverenje, to su dve osobe koje su ga zaslužile, čak i više od toga.
Najlepše što vam se desilo poslednjih dana?
- Okupljanje prijatelja kod mene. Dugo se nismo videli, obaveze i umor čine svoje. Zatim, tu je i ukidanje viza, imam osećaj kao da su me oslobodili iz kućnog pritvora. Predugo je trajalo, pa sad više ne znam hoću li umeti da putujem bez papirologije.
