Višak sreće i manjak sna
Glorija: 25 maj 2010.
Novinar: Zorica Zarić
Uspešna novinarka i njen verenik, popularni glumac, odnedavno zaštitna lica Banke majčinog mleka, uprkos brojnim obavezama ne propuštaju nijedan trenutak u odrastanju svog devetomesečnog prvenca i već mu planiraju prvu rođendansku proslavu
Omiljeno TV lice Nataša Miljković (33) i njen verenik, sjajni glumac Srđan Timarov (33), već na prvi pogled deluju kao savršen par. Mladi, lepi i uspešni u profesijama, odlično su se snašli i u najvažnijoj ulozi - roditelja. Na njihovim licima nema tragova umora, iako ona već dva meseca ustaje u četiri ujutru kako bi orna i raspoložena, vodeći Jutarnji program, Srbiji poželela “Dobro jutro”. Istovremeno, Srđan je spremao glavnu ulogu za “Zapise iz podzemlja”, vrlo zahtevan komad velikog Dostojevskog. Ovih dana će se oprobati i u još jednom važnom zajedničkom poslu, izabrani su za zaštitna lica naše Prve banke majčinog mleka. A da su prave osobe za to, svedoči i činjenica da su nedugo posle rođenja Lazara oboje hteli da kući donesu jednu prevremeno rođenu devojčicu, hrane je i paze kao svoju rođenu.
Srđan i vi ste postali zaštitna lica Prve banke majčinog mleka kod nas. Kakve će vam biti obaveze?
Nataša: Banka majčinog mleka i Institut za neonatologiju u Beogradu najčudesnije su stvari koje sam videla u životu. Ljudi koji tamo rade, prevremeno rođene bebe, ljubav koja im se daje, uplašeni roditelji... Bila su mi tako pomešana osećanja kada sam sve to videla, ali čvrsto verujem da se tamo događa čudo. Od bebe koja se rodi sa 600-700 grama, napraviti zdravo dete, sutra i pravog čoveka, za mene je to čudo. Želim da pričam o tome, i o potrebi da bebe koje nisu u mogućnosti da dobiju majčino mleko ipak ne ostanu bez njega. To je od životne važnosti za njih.
Srđan: I to na sav glas. Pokušaćemo, koliko god je u našoj moći, da informišemo i privučemo roditelje, majke, da viškom humanog mleka spasu živote i pomognu razvoj prevremeno rođenih beba. Svaki život je neprocenjiv, a pogotovo što izumiremo kao narod, jer prošle godine je, prema statistikama, bilo trideset tri hiljade više umrlih nego rođenih. Treba pomoći nama, kao naciji, ali i divnom osoblju Instituta za neonatologiju, posvećenim borcima za živote tih majušnih ljudi.
Osim toga što ste oboje slavni, da li je za ovaj vaš angažman presudno bilo to što ste hteli da kući donesete prevremeno rođenu bebicu i hranite je dok ne ojača, ili to što je Nataša rođena 25. januara, na dan zaštitnice dojilja?
Nataša: Dan kada sam rođena je dan Svete Tatijane mlekopitateljnice, zaštitnice dojilja, što je i slava Instituta za neonatologiju. Ako uzmem u obzir i to da sam i ja rođena pre vremena, jasno je da nisam imala dilemu oko ove akcije. Ta beba koja je, silom prilika, ostala bez majke, i sama je na kraju boravila na neonatologiji. Sve se nekako sklopilo.
Vaš prvenac Lazar, koga od milošte zovete Lale, u avgustu slavi prvi rođendan. Kako ćete obeležiti taj dan? I kako biste opisali prvu godinu roditeljstva?
Nataša: To će, verovatno, biti najbrža, najlepša i najumornija godina mog života. Godina koja ima 11 kila, par debelih nožica i dva zubića. Godina lepa kao osmeh i teška kao prva temperatura. Razmišljam uveliko o tom prvom rođendanu. Moram priznati da tek sad shvatam veličinu i značaj dečjih rođendana. Donedavno sam ta slavlja zaobilazila, a sada već u glavi sastavljam spisak gostiju. Volela bih da bude velika rođendanska žurka, jedno malo krštenje i puno prijatelja. Sada su se naši rođendani i svi važni datumi slili u jedan divan letnji dan.
Srđan: Biće po Laletovom, u svakom slučaju. Nek izađe sa drugarima, njegov je dan. Šalim se, naravno. Ovo je godina sa manje sna i svega drugog u višku, a ponajviše njegovih nasmejanih plavih očiju i naše neopisive sreće.
Razmišljate li već o drugom detetu i koliko biste dece želeli da imate?
Nataša: Postoji želja, ali i velika potreba da uživamo u ovome što nam se sada dešava. Sa prvim detetom, zaljubila sam se u sve bebe na svetu i poželela da su moje. I, čudno mi je to što me svi sad pitaju za sledeće dete, a meni je ovo jedno, takav ponos i najveće životno delo.
Srđan: Nismo morali da razmišljamo. Lazarovo postojanje je odlučilo za nas. Ali, strpite se malo.
Da li biste više voleli da sledeće bude devojčica, ili vam je svejedno?
Nataša: Bilo mi je svejedno i prvi put, mada je Srđan pustio neke ponosne suze kada je čuo da je dečak. Meni je tada, sa ženske strane, bilo malo krivo, tako da, kad malo bolje razmislim, možda ne bi bilo loše da se ta moja, ženska strana, revanšira devojčicom.
Srđan: Zaista, ali zaista, svejedno mi je. Pogotovo od kada sam na Institutu za neonatologiju video bebe rođene sa 600 grama. To su potresne slike. Samo nek su deca zdrava.
Na koga Lale liči, fizički i karakterno?
Nataša: Teško je odrediti. Ima dana kada liči na mene, nekada je Srđanov mali klon. Što se karaktera tiče, veseo je, snažan i nasmejan. Najčešće liči samo na sebe: svoj čovek, među svojima.
Srđan: Sad već počinje da se formira, ali dugo ćemo to još otkrivati, što je prava draž. Čini se da je dasa odlučio da bude svoj. I to čini neodoljivo.
Oboje ste čvrsto rešeni da sina ne slikate za novine. Zbog čega?
Nataša: Čuvam ga. Moj sin nije ni trofej za pokazivanje, ni povod za slikanje. Ne treba mi ta vrsta naslovnih strana, niti želim da njemu učinim nešto što će mi, možda, jednog dana zameriti. Ceo život se trudim da svoje najsvetije stvari držim za sebe. Tako je uostalom i sa svim intervjuima koji se odnose na privatan život. U nekom mom sklopu vrednosti, kada čoveku ne ide, kada pati, za to postoje prijatelji. Kada mu je dobro i kada voli, ne treba druge da gnjavi svojom srećom. Međutim, posao koji radim takav je da moram praviti neke kompromise. Ali, kada je Lale u pitanju, tu kompromisi ne postoje.
Srđan: Ne nalazim ni jedan jedini razlog da to učinimo.
Koliko vas plaše ili nerviraju oni koji mogu da vas upecaju u šetnji sa Laletom i te slike, za male pare, ustupe novinama?
Nataša: Sada su svi paparaci. Svi koji imaju malo bolji mobilni telefon. Ne plaše me, jer za njih postoji zakon. Oni mi nisu jasni, jer ja nikada nigde ne idem nepozvana, niti zabadam nos u tuđe živote.
Srđan: To je njihov posao. Shvatiće brzo da nemaju šta da pecaju. Ne zanimaju me.
Nataša, da li i dalje trenirate tri puta nedeljno i koliko vam znači što ste brzo vratili staru liniju?
Nataša: Treniram, sada i više. Tri dana u teretani a sedam dana kod kuće. To su trčanja sa opeterećenjem od 10 kila, čučnjevi, letenje kroz kuću. Lale najviše uživa u najtežim akrobacijama i potezima.
Najlepši kompliment koji vam je dao Srđan?
Nataša: Možda je najlepše to što je poželeo da ja budem majka njegovom detetu. I što je, od kada se to dogodilo, više puta ponovio da sam najbolja majka na svetu. To je kompliment koji u sebi ima sve.
A vi njemu?
Nataša: Što se mojih komplimenata tiče, baš me zanima šta će vam reći. Bolje da pustimo njemu.
Srđan: Najlepši kompliment je to što me je izabrala.
Mešate li se jedno drugom u posao, u bilo kom smislu, makar da pomognete kad zapne?
Nataša: Volim da mu se mešam u sve. I, najčešće, obožavam da budem u pravu. S obzirom na ovo drugo, trudim se da se i u ovom prvom obuzdam. Pomažemo se i slušamo se. To je najvažnije.
Srđan: Pa prčkamo se, sve više. U stvari, svako radi svoje, u tišini, a onda sa nestrpljenjem čekamo rezultate.
Oko čega se najčešće sukobite i ko prvi popusti?
Nataša: Oko organizacije. Ja sam "bolesna" od organizacije. Kroz vreme se snalazim kao riba u vodi. Svaku obavezu nosim u glavi, znam tačno šta ću raditi sledećeg meseca i šta sam radila prošle godine u ovo vreme. Srđan sa time, kao nonšalantni umetnik, dosta lošije stoji. Popušta on, pošto shvata da uz mene ima i posvećenu sekretaricu.
Srđan: Da je bilo važno, pamtio bih. Bezvezarije.
Srđane, upravo ste briljirali u "Zapisima iz podzemlja" gde tumačite glavnu ulogu. Kažete da je to bilo približavanje ideji genija, a da li ste imali tremu zbog toga? I koliko vam znači Natašino mišljenje o vašoj glumi?
Srđan: Igrati velikog pisca je luksuz! Mnogo lepo smo radili i osećao sam veliku odgovornost. Osećam je i dalje. Verujem da svi veliki tipovi, poput Dostojevskog, kruže tu okolo i gledaju šta radimo sa njihovim delima. Natašino mišljenje izuzetno cenim. Pogotovo što je u stanju da isključi lično i komentariše kao objektivni gledalac. Zbog toga na to ima pravo tek dan-dva posle premijere, kad se malo smirim.
Lik koji igrate ima dilemu: beg ili borba za život. Jeste li privatno nekad imali takve muke i šta ste izabrali?
Srđan: Svaki čovek ih ima. A mom liku je Dostojevski i dao ime Čovek. Svako buđenje i ustajanje iz kreveta već je jedna mala borba. A koliko ih je tek tokom dana, nedelje... Bojno polje. U mom slučaju, bilo je borbi. Bilo je i bekstva. Prevladalo je ovo što sad vidite. Ne znam kako se čini drugima, ali ja sam odlično, hvala na pitanju!
Nataša, vi od pre dva meseca radite Jutarnji program. Kakvi su komentari na ovaj vaš posao?
Nataša: Mnogo bolji nego što sam očekivala. Bolji nego što je "Ključ" ikada imao. Nisam sigurna da zbog toga treba da budem srećna, ili mi je bolje da se zabrinem.
"Ključ" se vraća na male ekrane početkom jeseni, da li ste već smislili nove teme?
Nataša: Od leta ću misliti o tome. Za sada je sve neizvesno. Videćemo šta se događa na RTS-u, od toga će zavisiti i moji planovi.
Živite u Novom Beogradu, u stanu, razmišljate li zbog Laleta o preseljenju u kuću s dvorištem, gde biste imali i kućnog ljubimca?
Nataša: Maštamo, maštamo. Kuća je san snova, a neka kuca bi nam dobro došla. Do tada, ni ovi iz parka ispred zgrade nisu loši.
Srđan: Razmišljam, sanjam. To je ono što me sada tera napred. Dvorište, ljubimci, zvuči kao zdravlje. Još samo da to nekako zaradimo.
Srđane, prija li vam to što vam je partnerka poznata ili vam to nekad zasmeta?
Srđan: Prija mi što voli svoj posao, što mu je izuzetno posvećena, srećna, inspirisana. I što ne razmišlja o tome da li je poznata.
Natašu najviše nervira kad je pitaju o udaji? Kad ćete vi da joj postavite to pitanje?
Srđan: Kad budem želeo da je iznerviram.
