Prava i predrasude
Mada su beli i crni magovi, vračare, vidovnjaci, zvezdočitači, proročice... iskonska pojava – u Srbiji im je odzvonilo. Bar na televiziji. Shodno svojim nadležnostima, Republička radiodifuzna agencija nedavno je zabranila njihovo pojavljivanje na televiziji. Emisije tog tipa krasile su, po pravilu, programe malih TV stanica u kablovskoj distribuciji. Uskraćujući im ovaj sadržaj, RRA ih je lišila sigurnog prihoda, a time ugrozila i njihov opstanak.
Skidanje sa ekrana "čitača sudbine", kao ni potpuni nestanak pojedinih TV kuća, neće nauditi opštem dobru. Ali i dalje će postojati ljudi koji više veruju predskazanjima iz horoskopa, tarot karata, kristalne kugle, kafenog soca ili linija svog dlana nego zvaničnicima iz skupštine, vlade, ministarstava, akademija, instituta. I zato je Nataša Miljković lako obezbedila dve suprotstavljene strane za debatu u "Ključu" čiju je temu označila kao praznoverje i kroz nju goste i gledaoce provela elegantno, sa simpatijama i razumevanjem za različitosti. Emisija, kao ni većina sličnih, nije približila oponentske stavove, ali je izložila zanimljiva zapažanja, iskustva i tumačenja.
A mogla bi da se nastavi pitanjima o sad toliko naglašavanim ljudskim pravima. Recimo: da li i država i crkva (zajedno) podržavaju ovakvo zakonsko lišavanje građanki i građana prava da utehu i nadu ne nalaze kod njih, nego jedino kod astrologa; da li je jednom ličnom svojstvu (sklonosti ka praznoverju) oduzeto pravo na javno ispoljavanje te je progonjeno u tamu privatnosti; da li je jednoj grupi, takoreći esnafu, ukinuto pravo na rad pod pretpostavkom (predrasudom) o prevarantskoj delatnosti; da li je radikalan otklon od parapsiholoških fenomena negiranje značajne etnografske i folklorne tradicije naroda...
Što se, pak, Radiodifuzne agencije tiče, ona bi brigu za javnu dobrobit mogla da nastavi reakcijom na jednu drugu TV pošast koja odlike epidemije potvrđuje širenjem i na kanale s nacionalnom frekvencijom. Reč je o telefonskim kvizovima, igrama pogađanja reči i likova, u kojima naivni igrači gube novac umesto da ga dobijaju.
Ne zna se koga treba više žaliti (zaštititi): one "džirlo" devojke kojima je zadatak da podstiču gledaoce na javljanje stavljajući im u izgled sve veće i veće sume i da neprestano govore vrteći sve vreme, bez trunke predaha, jedno te isto – ili one koji se uporno javljaju uvereni da su nadomak cilja, a on im stalno i svima izmiče. Stvar je i zamišljena tako da pobednika u toj nefer igri nikad nema sa ove naše strane ekrana. Pa ko voli, nek izvoli (da se blamira). Dobrovoljan izbor, što bi rekli autori "Trenutka istine".
Istinski obespokojavajuća je činjenica da obe pomenute vrste programa bude neprijatna sećanja i strah od "ponavljanja istorije". Naime, i TV proroci i TV lutrije vezuju se za teško vreme devedesetih kao jedan vid bekstva od stradanja, oskudice, siromaštva, beznađa. No, ta se osećanja ne ukidaju dekretom, kao TV sadržaji. Potrebna je promena konteksta. A za to je nadležna neka druga adresa.
Zumiranje
Branka Otašević
Politika, 22. mart 2009.
